Ford Club Serbia

U 2012-oj godini, kada je ogromna većina modernih vozila pogonjena prednjim točkovima, mnogi misle da je prvi takav Fordov model bila Fiesta davne 1976-te godine. Fiesta jeste bila Fordov pionir u B klasi vozila, medjutim prvi Ford sa prednjim pogonom je publici predstavljen pre tačno 50 godina – 15. septembra 1962. u Kelnu. Konstruktovan pod kodnim imenom “Kardinal”, iako prvobitno nije bio namenjen evropskom tržištu, novi model je nosio ime starog – Taunus 12M i predstavio je veliki broj inovacija tada jako neobičnih u autoindustriji.



Priča oko druge generacije 12M-a (a sveukupno četvrtog modela samostalnog odeljenja Forda u Nemačkoj) počinje 1959-te i to u Americi. U godini kada je broj kompakt automobila dostigao procenat od 30, kada je procenat uvezenih iz Evrope prerastao 10%, kada velika vozila postaju sve manje pristupačna prosečnom gradjaninu, kada VW “Buba” obara mnoge rekorde u prodaji, kada jednostavno narasta potreba za malim automobilima. Ford se približava završetku projektovanja novog malog (za američke standarde) automobila i paralelno u saradnji sa nemačkom ispostavom sprema još jedan još manji. Oba su, u skladu sa ondašnjom marketing filozofijom, dobila imena po pticama - prvi je godinu dana kasnije predstavljen pod imenom Falcon, a drugi je još u razvoju dobio ime Cardinal.
Automobilska štampa biva začudjena saradnjom sa Nemcima i izgradnjom nove fabrike u Belgiji koja bi proizvodila delove za novi model. Medjutim, prodaja Falcona ide odlično i Fordov menadžment uvidja da nema potrebe za još manjim automobilom. Uskoro, 1960-te sledi objava da će preostali projekat, tada u završnoj fazi, biti ustupljen za potrebe osvežavanja Fordove ponude u Nemačkoj. U tom trenutku ta ponuda je bila naveliko zastarela, s obzirom da nemačka fabrika nije imala samostalno resursa za projektovanje sopstvenih novih modela. Dve godine kasnije, 1962-ge zvanično kreće prodaja novog 12M-a, četvrtog po redu modela koji nemačka fabrika proizvodi od svog osnivanja (otud i fabrička oznaka – P4). Finalni oblik nije imao nikakvih izmena u odnosu na onaj iz trenutka dobijanja iz Amerike, sa sve kompletno crvenim zadnjim svetlima i udubljenim volanom, što pre toga nije bilo vidjeno na evropskim vozilima te klase.



Prva inovacija je bio potpuno novi V4 motor, postavljen uzdužno i sa centrom ispred prednje osovine, sa uglom izmedju cilindara od 60 stepeni. Bregasta osovina je postavljena u bloku, sa radilicom je povezana putem zupčanika od bakelita. Generalno, ovaj motor je polovina V8 motora, uz dodatak jedne osovine sa tegovima uzupčenom sa radilicom i postavljenom paralelno pored nje, čiji cilj je bio ublaživanje vibracija kakve su karakteristične za mali motor ovakve konstrukcije. Hladjenje motora se obavljalo preko dva hladnjaka – glavnog u koji je ulaz vode propuštao termostat, i manjeg sa elektrokontrolisanim ventilatorom, što je takodje bilo jako neobično za to vreme. Fabrika je davala garanciju od 300.000 km. Svoju primenu je ovaj motor našao i u vozilima drugih proizvodjača, kao što su Saab i Matra. Dostupne kubikaže su bile 1183 i 1498 ccm, sa snagama od 40 do 65 konjskih snaga.




Druga inovacija je pogon na prednjim točkovima, po prvi put na jednom Fordu, a i generalno izbegavan od strane drugih proizvodjača, zbog komplikovanosti izrade kako se tada smatralo. Umesto uobičajenih spirialnih opruga, na prednjem trapu je upotrebljena poprečna višeslojna lisnata opruga (gibanj). Menjač je bio četvorobrzinski, sa biračem na stubu volana i sa sinhronizovanim svim brzinama u napred. Prenos snage iz menjača na točkove se vršio preko homokinetičkih zglobova, koji su tada predstavljali vrhunac tehnologije u odnosu na konvencionalne krstove kardana. Kočenje na prednjim točkovima je isprva bilo putem doboša, koji su kasnije (1964.) zamenjeni diskovima. Vešanje zadnje osovine je konvencionalno – teleskopski uljni amortizeri i uzdužno postavljene lisnate opruge, sa krutom osovinom izmedju strana.

Karoserijski je novi 12M bio dostupan u pet varijanti: limuzina sa dvoje vrata, limuzina sa četvoro vrata, coupe, karavan sa troje vrata i panel-karavan. Zbog nedostatka kardana i diferencijala nije bilo potrebe za visokim tunelom na podu kabine, što je rezultovalo ravnim podom i povećanjem prostora u kabini i gepeku kao jako bitnom karakteristikom za vozilo ove veličine. Dužine svih oblika su jednake, oko 4.3 metra.









Dodatnu atraktivnost novom neuobičajenom modelu je donela čuvena pobeda na kružnoj stazi u Miramasu u Francuskoj. Tokom 1963-će, 142 dana je potpuno standardan 12M vožen na punom gasu, sa prosečnom brzinom (uključujući i stajanja) od 106 km/h. Postavljeno je 145 novih rekorda, od kojih mnogi ni do danas nisu oboreni. Pri ovakvoj vožnji prosečna potrošnja je iznosila 8.3 litra. Redovan servis je vršen na svakih 18.000 km i pored zamene ulja, obuhvatao je zamenu svećica i platinske dugmadi, a na svakih nekoliko servisa čišćeni su i sicevi ventila, takodje je jednom uradjena zamena karika i ležajeva radilice i bregaste osovine. Na 284.000 km, usled premora vozač je zaspao vozeći u punoj brzini, sleteo sa staze i teško oštetio karoseriju. S obzirom da motor i podvožje nisu bili oštećeni, popravka je uradjena priručnim alatom i vožnja je nastavljena. Na 358.273 kilometru test je prekinut zbog praznika, a motor je rastavljen i poslat na analiziranje, radi izvodjenja zaključaka oko eventualnih poboljšanja u proizvodnji.







Do kraja proizvodnje u septembru 1966-te godine je proizvedeno oko 672.000 primeraka. Za 4 godine 12M je uspeo zadržati treću poziciju po prodavanosti na matičnom nemačkom tržištu. Nasledio ga je model takodje nazvan 12M (P6), nešto većih dimenzija i takodje sa prednjom vučom i elementima američkog dizajna.

Lep tekst

Ovaj crveni mi se najvise svidja.

nevide se slike

Neverovatno, pukao sajt dodaj.rs. Postaviću slike na drugi hosting ako do kraja dana ovaj ne proradi.

Pre nekih godinu dana sam zavrsio sa citanjem biografije Lee Iacocce i u svojoj knjizi je pricao malo o ovom autu.

Iacocca je postao predsednik Forda taman u vreme kada je ovaj auto bio u zavrsnoj fazi, i upravo je on razlog zasto se ovaj auto nikad nije pojavio u prodaji u Americi. Iacocca je putovao u Britaniju i Nemacku i obilazio Fordove fabrike, i uspeo da ubedi Henry Forda II (tada vlasnik Forda) da ovaj auto nema sanse da se prodaje u 200,000+ primeraka godisnje u Americi, koliko je bilo potrebno da bi Ford zaradjivao pare na njemu. Henry II je na kraju pristao da ga ponudi u prodaji samo u Evropi (sto ga je kostalo oko $30 miliona) i da u Americi predstave Falcona koji je bio prakticno samo umanjena verzija velikih Fordova (Fairlane, Galaxie i ostalih).
To se pokazalo kao odlican potez jer je Falcon vec u prvoj godini prodat u oko 450,000 primeraka i drzao je rekord po najboljoj prodaji u prvoj godini sve dok se Mustang nije pojavio.

A automobil je inace nastao kao ideja Robert McNamare, koji je bio verovatno jedan od najvecih genija koji su radili u Fordu, jer je bio odlican sa brojevima, ali "dosadan" jer je verovao da su auti samo prevozno sredstvo i da ne treba investirati pare u imidz, performance, stil ... McNamara je glavni razlog zasto se Ford izvukao iz teske financiske situacije posle 2. svetskog rata i zbog toga je kasnije dogurao do mesta predsednika. Ford je napustio krajem 1950ih kada je dobio poziv iz Washingtona da radi za tadasnjeg Americkog predsednika John F. Kennedy.

Dodaj.rs proradio, sada se vide sve slike.

Setili se intelektualci da obnove domen.