Ford Club Serbia

U očima tipičnog Američkog kupca Ford nikada nije važio za kompaniju koja previše riskira. Još od perioda Model T, Ford je uglavnom proizvodio automobile koji su unapred bili osuđeni na uspeh. To svakako ne znači da je Ford proizvodio loše automobile, ali pod komandom Henry Forda Američki gigant se držao proverene formule. Posle Drugog Svetskog Rata situacija polako počinje da se menja. Dolaskom Henry Forda II na čelo Forda 1943 godine, Ford počinje radi na svom imidzu zahvaljujući timu mladih inženjera koje je Henry lično izabrao. Zahvaljujući velikom uspehu prvog posleratnog Forda, koji se pojavio u prodaji 1949 godine, Ford je imao i potrebne financije za razvoj nove linije automobila. To se najviše odnosilo na prvi Fordov sportski automobil na Američkom tržištu (1955 Thunderbird) kao i Continental diviziju koja je imala samo jedan model (Mark II), ali sa cenom od čak $9,000 spadao u sam vrh auto-industrije. Ford je takođe vredno radio na još jednoj novoj diviziji (Edsel) koja je trebala da počne sa radom 1958 godine. Međutim, u samom Fordu situacija je bila dosta mirna i kompanija nije planirala neke veće eksperimente, ali je po svaku cenu želela ekskluzivni automobil koji bi poboljšao imidz kompanije. Gil Spears, jedan od Fordovih inženjera u Advanced Design Studio, je početkom 1950ih godina došao na ideju na spoji coupe i kabrio. Spears je ovu ideju zadržao za sebe i u slobono vreme počeo da radi na projeku automobla koji bi imao metalni krov koji bi, pritiskom na dugme, se spuštao u gepek. Na taj način kupac je mogao da dobije kompaniju coupea i kabrioleta, a kada je ideja konačno predstavljena glavnim menadzerima Forda nije ih bilo potrebno dugo ubeđivati za odobrenje – Henry Ford je istog momenta odobrio budzet od $2 miliona. Ova ideja svakako nije bila nova i pre rata automobili kao što su Peugeot 402 i 601 i Chrysler Airflow su imali navedenu opciju, ali se ona nije pojavila na nijednom serijskom modelu posle rata. Chrysler je ponovo počeo da eksperimentiše sa ovom tehnologijom 1945 godine, ali posle samo jednog prototipa projekat je ugašen. U svakom slučaju Ford je odobrio projekat 1953 godine, a mladi inženjer Ben Smith, koji je iste godine doveden iz General Motorsa, je imao samo 18 meseci da završi projekat. Iako je Smith razmatrao da koristi hidrauliku za podizanje i spuštanje krova, na kraju je izbor pao na električni motor. Za razliku od spomenutih Francuskih i Američkih prethodnika, Fordov automobil je trebao da ima potpuno automatski krov što je značilo da vlasnik treba samo da sedne i pritisne dugme. To je značilo da se gepek morao sam otvoriti i da krov, u jednom ili dva dela, izađe iz njega i spoji se sa šofersajbnom. Iako je ova ideja izgledala dosta jednostavno na papiru Smith je morao da napravi devet različitih motora pre nego što je izabrao onaj koji najbolje funkcioniše. Prvi prototip je bio gotov krajem 1953 godine, a kao baza je služio 1952 Lincoln. Drugi prototip, takođe zasnovan na Lincolnu, je bio gotov godinu dana kasnije, a Ford je uradio čak 10,000 testova pre nego što je projekat dobio zeleno svetlo za serijsku proizvodnju. Zanimljivo je da je Ford planirao da ponudi ovu opciju samo na Continental Mark II, ali se cena činila prevolikom. Naime, Mark II je već imao visoku cenu od $10,000, a coupe-kabrio bi dodao još $2,500 čime bi onaj automobil ušao u sam rang sa Rolls Royce. Međutim, Continental divizija je ugašena sredinom 1956 godine i u poslednjem momentu je doneta odluka da ipak Ford dobije ovu opciju. Prethodnih godina Ford je vredno radio na novom modelu koji je trebao da debituje 1957 godine. Ovaj automobil je trebao da bude jedan od najvećih Fordova u istoriji i da nastavi sa uspehom posleratnih modela. Po prvi put u svojoj istoriji Ford je ponudio dve dužine vozila, one manje Custm i Custom 300 kao i veće Fairlane i Fairlane 500. Odlučeno je da će coupe-kabrio biti deo Fairlane 500 linije, ali je takođe bio nešto duži i za čak 225 kg teži. U izboru imena Ford je imao čak 120 različitih opcija, uključujući Liberator, Caprice, Spetacular, Hida-Top i Telecoupe, ali je izbor na kraju pa na Skyliner po Fordovom modelu iz ranih 1950ih godina koji je imao stakleni krov. Kupac je dobivao tri V8 motora kao opcije i to 272cid/4.6L sa 190 ks, 292cid/4.8L sa 212 ks i 312cid/5.1L sa 245 ks i 270 ks. Sredinom 1957 godine u ponudi se našao i najveći motor sa superchargerom koji je davao konačnu snagu od 300 ks. Ovi modeli su danas veoma retki, a veruje se da je preživelo samo šest primeraka. Svi modeli su imali izbor po tri brzine manualnog i automatskog menjača. Ford je zahtevao da Skyliner bude perfektan pa se tako ovaj automobil proizvodio na posebno traci i daleko od ostatka Fairlane linije. Interesovanje za ovaj automobil je bilo toliko veliko da je čak i Američki predsednik Dwight D. Eisenhower zahtevao jedan primerak koji je proizveden samo šest sedmica nakon što je Ford zvanično predstavio Skyliner. Sa početnom cenom od $2,942 Skyliner nije bio jeftin automobil, ali je svakako bio poseban. Međutim, i pored velikog prostora na prednjim i zadnjim sedištima prostor gepeka je bio minimalan. Skyliner je imao posebnu kutiju u gepeku u koju je vozač mogao da smesti sitnice i koja se nalazila ispod krova. U slučaju da bi ste morali da izvadite rezervnu gumu prvo bi morali podignuti krov, a zatim izvaditi i kutiju. I pored navedenih mana interesovanje je bilo veliko pa je Ford već prve godine prodao 20,766 primeraka. Za 1958 godinu cela Fordova linija je dobila nove dizajnerske promene i Skyliner je bio među njima. Najveća dizajnerska promena se odnosila na duple farove, ali je Ford posvetio mnogo pažnje mehanici. Supercharger je izbačen iz upotrebe, ali je kupac dobio izbor dva nova motora – 332cid/5.4L sa 265 ks i 352cid/5.8L sa 300 ks. Na žalost, Fordov dizajn za 1958 godinu se nije pokazao popularan među kupcima, a veliku ulogu je igrala sa recesija. Sa početnom cenom od $3,163 Ford je 1958 godine prodao 14,713 Skylinera. Iako Skyliner nije opravdao očekivanja 1958 godine, kada je Ford predstavio 1959 liniju među njima se ponovo našao ovaj automobil. Dizajn je ponovo bio novo i danas se smatra za jedan od najlepših Fordova svih vremena. Sredinom godine model Galaxie je zamenio Fairlane kao najbolji i najskuplji Fordov model i Skyliner je pomeren na njegovu liniju. Kada je Smith sredinom 1959 godine imenovan za predsednika Forda u Argentini krenuli su rumori da je Ford spreman da ugasi ovaj automobil. Kada se pri tome doda prodaja od samo 12,915 primeraka 1959 godine niko nije bio iznenađen kada se Skyliner nije našao u Fordovoj liniji za 1960 godinu. Postoje dokazi da je Ford planirao 1960 Skyliner, ali je novi automobil bio teži i niži i dodatnih 225 kg bi oštetili performance automobila. Danas je Skyliner jedan od najcenjenijih Fordova 1950ih godina, Većina od 48,394 proizvedena primerka su preživela, a cene se kreću od oko $40,000 za automobil u solidnoj kondiciji do preko $200,000 za jedan od šest preživelih 1957 modela sa superchargerom. Iako je tržištu bio jako kratko Skyliner je ipak ostavio dubok trag, a takođe je služio kao inspiracija čuvenom 1961-1967 Lincoln Continental koji je imao istu opciju. Tako da kad danas vidite neki modran automobil čiji metalni krov se spušta u gepek setite se da je sve počelo od strane Skylinera ...