Grand Motors banner
Auto otpad Sole banner Led Shop banner
Knežević Enterijer banner Faber auto delovi banner

1949 Ford

Moderator: ace1

Odgovori
Avatar korisnika
Talladega_500
Yankee
Poruka: 5950
Član foruma od: četvrtak, 4. jun 2009. u 03:16h
Lokacija: Way too cold to be sober (Wisconsin, USA)

1949 Ford

Poruka od Talladega_500 » petak, 14. avg. 2015. u 06:14h

Iako je Ford danas veoma ugledna i poštovana kompanija u svetu auto-industrije, situacija nije uvek bila tako sjajna. Posle početnih uspeha sa Model T, koji je moderizovao Američku auto industriju, kompanija se nalazila u velikom rasulu posle Drugog Svetskog Rata. Ford je sve karte bacio na revolucionarni 1949 model, od koga je zavisila budućnost kompanije, a njegov razvoj je tekao čak osam godina.

Mnogi se danas pitaju šta je to što čini ovaj automobil toliko specijalnim. Kratak odgovor je da je on bio potpuno novi u svakom pogledu sa izuzetkom proverenog Flathead V8 motora. On je bio prvi moderni Ford, ali još bitnije, 1949 model je najavio šta publika može da očekuje od treće generacije Fordove familije, koja je preuzela vođstvo nad kompanijom 1943 godine. Tada je preminuo Edsel Ford, jedini sin osnivača kompanije (koji je preminuo četiri godine kasnije) i Fordov predsednik od 1918 godine pa sve do svoje smrti. 1949 Ford je u velikoj meri povezan sa Henryem i Edselom, ali je takođe osnovao i karijeru tri Edselova sina - Henrya II, Bensona i Williama. Teško je izdvojiti jednu osobu koja je bila najzaslužnija za razvoj ovog automobila, ali čuveni Fordov dizajner George Walker je često pripisivao uspeh sebi. Sa druge strane, jednako legendaran dizajner ET "Bob" Gregorie je zajedno sa Edselom radio na novom 1943 modelu još dve godine ranije i on bi se verovatno pojavio u prodaji na vreme da nije bilo Drugog Svetskog Rata. Međutim, Edsel je ubrzo razboleo i saznao je da boluje od raka stomaka. Spomenuto vreme Henry se borio sa sindikatima, a situacija u kompaniji svakako nije bila obećavajuća. Naime, 1941 godine veliki rival Chevrolet je nadmašio Ford po prodaji za preko 317,000 vozila, iako je kompanija debitovala potpuno novi dizajn. Deo problema je ležao u samom Henryu, koji je odbijao da unapredi svoje proizvode modernom tehnologijom. Iako je Edsel bio predsednik kompanije još od kraja Prvog Svetskog Rata, Henry je i dalje donosio sve bitne odluke osim dve - dizajn i luksuzni Lincoln. Nakon svog drugog srčanog udara 1941 godine, Henry je postao još agresivniji prema Edselu. On je koristio svog ličnog telohranitelja Harry Bennetta da sa agresivnosti i strahom vlada kompanijom, a mnogi krive upravo Henrya da je svojom politikom oterao svog jedinog sina u smrt 1943 godine kada je ovaj imao samo 49 godina. To je ostavilo Bennettu otvorena vrata da jednog dana preuzme čelo kompanije, ali je onda došlo do neočekivanog raspleta.

Eleanor Ford, udovica Edsela, i Clara Ford, žena Henrya, koje su posedovale velike akcije kompanije, nikako nisu želeli Bennetta na čelu kompanije. Edselov sin i Henryev unuk, Henry II, se uskoro vratio iz vojske i planirao je da sedne na čelo Forda, ali je Henry u svakoj meri odbijao ovu ideju. U želji da ne vidi svog sina da završi istom sudbinom kao i muž, Eleanor preti Henryu da će prodati svoje akcije u kompaniji, čime Ford familija po prvi put u istoriji nebi imala potpunu kontrolu, ukoliko se Henry ne povuče sa svoje pozicije i ne dozvoli Henry II da bude novi predsednik kompanije. Henry je bio jako ljut, ali kada je uvideo da kompanija mesečno gubi i do deset miliona dolara, odlučio je da je vreme za zamenu. Iste godine kada je njegov otac preminuo, Henry II je postao novi predsednik kompanije u svojoj 27 godini. Henry II se brzo odlučio na veće promene - Bennett je odmah dobio otkaz, a u tim su dovedeni mladi inženjeri. Henry II je našao kompaniju u rasulu. Glavni inženjer Larry Sheldrick je napustio Ford 1943 godine, Gregorie takođe, ali se Henry II brzo dao na posao. Gregorie je dobio svoj posao nazad, a iako on nikada neće imati veliko prijateljstvo sa Henryem II kao što je imao sa Edselom, njemu su ipak date odrešene ruke da razvija 1949 model. Bennett je dobio otkaz zajedno sa još 1,000 saradnika, a on je ovaj potez dosta teško prihvatio i čak nameravao da tuži kompaniju u kojoj je proveo većinu karijeri. Zajedno sa Gregoriem, u Ford se vratila još jedna veoma bitna osoba i to Jack Davis. Ovaj direktor za marketing je dobio otkaz od strane Bennetta, a povratkom u kompaniju je imao velike planove. On je želeo kompaktni i veći Ford, Mercury, standardan Lincoln i veći Lincoln Cosmopolitan.

Kada je Ford II stigao na čelo kompanije, shvatio je da niko u Fordu nezna ni koliko novca je potrebno da se proizvede automobil, koliko novca je kompanija zarađivala i koliko je bila u dugu. On je znao da nije u stanju da sam promeni situaciju i odlučio je da zaposli ceo tim od deset inženjera, koji su sada bili poznati kao "Whiz Kids". Za razliku od većine onih koji su radili u auto industriji, Whiz Kids nisu znali gotovo ništa o automobilima, a još manje su ih interesovali. Ovaj tim od deset mladih i nedavno diplomiranih matematičkih inženjera na najjačim Američkim fakultetima je osnovan 1939 godine kao "Air Force" tim za statistiku Drugog Svetskog Rata. Oni su, na osnovu statistike i iskustava iz prethodnih ratova, morali da analiziraju kakvu vojnu opremu kompanije bi trebale da proizvode, pa čak i koja vrsta napada protiv protivnika bi se trebala koristiti. Njihove odluke su često našle kritike medija, pa i generala, ali dok statistički tim dobro funkcionisao on je imao slobodu da donosi velike odluke. Već tada je postalo jasno da će tim ostati bez posla kada se rat završi, a zbog uspešno obavljenog posla ovi mladi inženjeri su zahtevali i značajno veće plate koje država nije bila voljna da odobri. Kada je već bilo jasno da je rat pri kraju, Lovett je u novinama pročitao u kojoj teškoj finansijskoj situaciji se nekadašnji gigant Ford nalazi i lično je poslao pismo Henry Fordu II (unuk osnivača kompanije) i rekao da ovaj tim od deset inženjera može da spasi njegovu kompaniju.

Henry II se nije tu zaustavio sa zapošljavanjima, a mnogi se slažu da je Ernest Breech možda bio najbitniji od njih. Breech je imao dugogodišnje iskustvo rada u General Motorsu (GM), najvećem svetskom proizvođaču vozila koga je Ford želeo očajnički da kopira. On je sa sobom poveo dosta kolega iz GM-a, koji su već znali kakav će glavni rival 1949 Chevrolet da bude, pa su samim tim i znali kako da ga nadmaše. Breech nije bio zadovoljan sa razvojom 1949 Ford urađenim tokom Drugog Svetskog Rata i smatrao je da kompanija mora da krene iz početka. Njemu se, ipak, dopao dizajn koji je Gregorie uradio, a na njegovoj bazi je nastao prelepi 1949 Mercury. To je označilo da je Ford imao samo tri godine da razvije potpuno dva automobila - manji kompakt i veći "full-size". Međutim, već posle par meseci rada na kompaktu je postalo jasno da su njegove šanse za serijsku proizvodnju minimalne. On bi bio jednako skup za proizvodnju kao i veći proizvodi, a pri tom bi se prodavao za 20% manje. Kada je Chevrolet odustao od razvoja svog kompakta (projekat je preuzeo Opel), Ford je takođe pratio ovaj potez i projekat je preuzela njegova Francuska divizija, na čijoj je bazi kasnije nastao model Vedette.

U svakom slučaju, Breechu se nikada nije svideo proces koji je Gregorie radio sa Fordom. On je smatrao da su njegova dela previše velika, teška i skupa za proizvodnju, čime su možda bila idealna kao Mercury ili Lincoln, ali nikako kao Ford. U tom momentu Fordov dizajnerski studio je imao svega 50-ak dizajnera, koji su želeli da nastave sa radom kao što su radili prethodnih 20-ak godina. Njima se niko nije mešao u posao, sa izuzetkom Edsela koji bi odobrio konačan proizvod. Breech je želeo da promeni takav sistem i kontaktirao je svog prijatelja George Walkera da nadgleda rad Gregoriea. Malo je reći da je Walker bio razočaran i izjavio je da bi mogao da uradi bolji posao sa zatvorenim očima. Obojici dizajnera je predloženo da razviju svoje prototipove, koji bi do 1947 godine bili predstavljeni glavnim ljudima kompanije za konačnu odluku. Dok su se dizajneri takmičili čiji će proizvod da pobedi, inženjerima je predata lista karakteristika koje je 1949 Ford morao da ima. Pošto se znalo da Chevrolet neće imati V8 motor sve do sredine 1950tih godina, odluka je pala da provereni Flathead V8 motor, koji je poticao još od 1932 godine, ostaje u još jednoj generaciji. Međutim, novi automobil je u svakom drugom pogledu morao da bude nov. On je morao da bude ubobniji, ekonomičniji i prostraniji, a pri tom njegova cena nije smela da bude veća u poređenju sa predratnom.

Razvoj je tekao bez većih problema, a kada je došlo vreme da se izabere konačan dizajn, Breech se našao u čudu. On je svakako "gurao" svog prijatelja Walkera, ali mu se izuzetno dopao i veći prototip koji je Gregorie dizajnirao. Breech je na kraju izabrao Walkerov manji dizajn najviše iz razloga što je bio jeftiniji za proizvodnju, ali je zeleno svetlo dobio i Gregoriev dizajn i to za potpuno novi 1949 Mercury. 1948 Ford je zvanično predstavljen u Njujorku u Junu 1948 godine, među iznenađenom publikom koja je videla prvi model kompanije posle dužeg vremena u samom rangu sa konkurencijom. U ponudi su se našli kupe, sedan, karavan i kabriolet sa nekoliko različitih dizajnera krova, kao i dva novao opreme - Standard i Custom. Ovaj automobil je bio dugačak 4,999 mm, što znači da je bio iste dužine kao i prethodnik, ali sa težinom od 1,400 kg je bio za 200 kg lakši. Kada je reč o mehanici, ona je opet startovala sa linijskim šestakom od 226 kubnih inča (3.7L) sa 90 ks dok je poznati Flathead V8 od 239 kubnih inča (3.9L) razvijao 10 ks više uz značajno veći obrtni momenat. Pored toga što je bio brži od Chevroleta, Ford je sada bio i ubobniji i prostraniji sa najmodernijom tehnologijom zbog koje se Henry Ford, koji nikako nije voleo inovacije, verovatno okretao u grobu.

Koliko god da je 1949 Ford dobio pohvala, ipak nisu bili svi zadovoljni. Među njima je svakako bio Gregorie, koji je bio jako razočaran što njegov prototip nije pobedio iako je 1949 Mercury, koji je on lično dizajnirao, stekao kultni status onog momenta kad se pojavio u prodaji (u pitanju je bio omiljeni auto James Deana). Gregorie se sastao sa Henryem II i zahtevao da radi jedan na jedan sa njim na budućim dizajnerima umesto da bude u timu. Kada je Henry II to odbio uz objašenje da ima previše obaveza i samim tim nema vremena, Gregorie je odlučio da napusti kompaniju iako mu je obećana duplo veća plata. On je uskoro preselio na Floridu i odlučio da dizajnira brodove. Nakon odlaska Gregorie, Walker je postao glavni dizajner Forda, a u timu se našlo još jedno poznato ime - Elwood Engel, koji će da dizajnira prelepi 1961 Lincoln Continental.

Razvoj 1949 Forda je koštao 72 miliona dolara, a tim je proveo preko deset miliona sati. Kada se on konačno pojavio u prodaji, Ford je imao 100,000 narudzbi, a lista čekanja je bila i do devet meseci. U 1949 godini Ford je prodao 1,118,308 automobila uz profit od 177 miliona dolara. Kompanija je nadmašila Chevrolet za preko 100,000 vozila i ponovo izbila na prvo mesto po prodaji u Severnoj Americi - po prvi put od 1927 godine. Ovaj dizajn će ostati na delu do kraja 1951 godine, u tom periodu će da bude značajno unapređen, kao što su luksuzni Crestliner i Country Squire karavan 1950 godine i prvi automatski menjač godinu dana kasnije. Njegova zamena, 1952-1954 Ford, je u velikoj meri bio zasnovan na 1949 modelu, a legendarni Flathead motor je konačno penzionisan posle 1953 godine i zamenut sa modernijim Y-Block motorom. Do današnjeg dana 1949 model je jedan od najvećih uspeha za kompaniju. On je započeo karijeru Henrya II, koji će da predvodi Ford sa dosta uspeha sve do penzije 1980 godine, a preminuo je sedam godina kasnije. Za razliku od predratnog perioda, kada je Američka auto industrija brojala preko 150 proizvođača, do sredine 1950tih godina su ostala samo četiri - General Motors, Ford, Chrysler i American Motors Corporation. Mnogi će kriviti upravo 1949 Ford što je "sahranio" mnogobrojne manje proizvođače. Drugi će ga, ipak, smatrati legendarnim modelom iz istog razloga.

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika
When I die, I want to be buried faced down so that anyone who doesn't like me can kiss my ass.

Odgovori

Povratak na „Fordovi iz USA“