1956-1957 Continental Mark II
Krajem 1940ih i 1950ih godina Ford (vlasnik Lincolna) je prolazio kroz odličan period u svojoj istoriju. Linija Ford, Mercury i Lincoln automobila se prodavala u rekordnim brojevima, ali je Henry Ford II, predsednik i vlasnik kompanije, ipak bio nezadovoljan. Njegovo nezadovoljstvo se odnosilo da Ford Motor Company uglavnom proizvodi vozila za svakodnevnu vožnju i ne može se pohvaliti ekskluzivnošću. Zato je donet plan da se naprave dve nove divizije, a jedna od njih je bio Edsel, koji se pojavio u prodaji 1958 godine kad direktan konkurent Buicku, Oldsmobilu i Chrysleru. Ona druga divizija o kojoj je reč u ovoj temi je nazvan Continental, po čuvenom Lincoln Continental modelu iz 1940ih godina. Plan Continental divizije je bio napraviti ekskluzivan automobil koji bi bio u samom vrhu svetske auto industrije. Novi Continental, koji se prodavao kao Continental Mark II da bi se razlikovao od originalnog modela, nije trebao biti ni najveći ni najbrži automobil već najelegantniji Američki automobil ikada napravljen. Mark II se i dalje trebao prodavati preko Lincoln dilera što i do današnjeg dana često dovodi do netačnih informacija da je Mark II ustvari bio Lincoln. Sa dizajnerske strane Mark II je bio nešto potpuno novo za Američke standarde. Dok su većina automobila iz tog perioda imali mnogo hroma i takmičili se ko će napraviti veći rep, Mark II je imao čiste linije sa minimalno hroma i više ličio na nešto što bi došlo iz Evrope. Prednji deo je dosta ličio na Ford Thunderbird, naravno sa uvećanim linijama, dok je gepek imao Lincolnov prepoznatljiv prostor za rezervni točak. Mark II je imao svu opremu dostupnu na tržištu, a zanimljivo je da su svi modeli ručno sklapani. Ispod haube se nalazio Lincolnov novi 368cid/6.0L V8 motor koji je razvija 285 ks (za 1957 godinu snaga je povećana na 300 ks), a snaga se prenosila na zadnje točkove preko tri brzine automatskog menjača. Pre zvaničnog predstavljanja motor i menjač su testirani u teškim uslovima da bi se otklonila i poslednja sumnja o kvalitetu. Sa početnom cenom od $10,000, Mark II je koštao koliko i Rolls Royce ili dva najbolja Cadillaca. I pored visoke cene, razvoj je bio dosta skup i Ford kaže da je u proseku gubio oko $1,000 na svakom prodatom automobilu. Mark II je postao veliki hit i nakon predstavljanja na Paris Motor Show u Oktobru 1955 godine čak 1,300 primeraka je prodato do kraja godine. Još 1,300 primeraka je prodato 1956 godine i dodatnih 444 primeraka 1957 godine što daje konačan broj od oko 3,000 primeraka. Poznati vlasnici su bili Elvis Presley, Frank Sinatra i Shah of Iran kao i grupa milionera u Americi. U početku Fordu nije smetalo da gubi novac u zamenu sa prestiž, ali kada je Robert McNamara preuzeo čelo kompanije Mark II je ugašen, a Continental grupa spojena sa Lincolnom. Danas je Mark II dosta cenjen automobil i predpostavlja se da će pola od 3,000 napravljenih vozila preživelo. Cene nisu preterano strašne i dostužu $70,000, a izuzetak je jedan od Mark II koji je posedovao Elvis Presley koji je prodat za $250,000.
1968-1971 Lincoln Continental Mark III
Do novog Mark automobila publika je morala da čeka čak 11 godina. Do tada mnogo toga se promenilo u Fordu. Robert McNamara je napustio kompaniju da bude sekretarica tadašnjeg Američkog predsednika John F. Kennedy početkom 1960ih godina, a sredinom 1960ih godina na čelo Forda dolazi proslavljeni Lee Iacocca. Iacocca se proslavio 1964 godine sa Ford Mustangom i imao je odrešene ruke za još jedan projekat. Iako je Iacocca bio tip koga su uglavnom interesovali jeftiniji automobili, veliki uspeh novog Cadillac Eldorado ga je naterao da počne da razmišlja o konkurentu iz Lincolna. Za razliku od Eldorado koji je dolazio sa prednjom vučom, Iacocca je od samog početka znao da Lincolnov konkurent mora imati zadnju vuču iz nekoliko razloga. Ne samo što je proces bio jeftiniji i jednostavniji već je Američka publika uvek pokazivala veće interesovanje za vozila sa zadnjom vučom. Eldorado i Mark III su ipak imali dosta sličnosti. Oba modele su delili platforme sa jeftinijim automobilima u istim klasama (Mark III sa Ford Thunderbird, a Eldorado sa Oldsmobile Toronado i Buick Riviera) i oba su dolazila sa velikim V8 motorima i visokom luksuznošću. Iacocca je od samog početka rekao da želi Ford Thunderbird sa Rolls Royce grilom i to je i dobio. Thunderbird i Mark III su delili mnoge dizajnerske linije, ali je Lincoln bio nešto teži zbog više opreme zbog čega i i dolazio sa dosta moćnijim 460cid/7.5L V8 motorom koji je razvija 365 ks. Mark III se pojavio u prodaji u Aprilu 1968 godine i do kraja godine je napravljeno oko 7,000 primeraka. U svojoj prvoj punoj godini proizvodnje prodaja je iznosila 23,858 primeraka što je bilo u samom rangu sa Eldoradom. Za 1970 godinu vinyl krov je postao standardan, a popularni Motor Trend magazin je stavio Mark III na usporedni test sa Eldoradom u kome je predstavnik Lincolna pobedio. 1971 godina je predstavljala 50-godišnjicu Lincolna pod komandom Forda (Lincoln je osnovan 1917 godine, ali je bio pod komandom Forda od 1921 godine) i u čast Lincoln je predstavio Golden Anniversary opciju. Prodaja je skočila na 27,000 primeraka i Mark III je preuzeo lidersku poziciju od Eldorada. Međutim, u vreme najveće slave nova pravila o sigurnosnim merama i izduvnim gasovima su promenili standarde i Lincoln je shvatio da mora da krene sa drugim putem.
1972-1976 Lincoln Continental Mark IV
Mark IV je u svakom pogledu bio veći od prethodnika, ali je i dalje delio platformu sa Ford Thunderbirdom. Mark IV i Thunderbird su takođe delili mnoge dizajnerske linije, ali je Mark IV i dalje imao prepoznatljiv Rolls Royce gril i sada već poznate skrivene farove i prostor za rezervnu gumu na gepeku. Vinyl krov je i dalje bio standardan, a po prvi put Mark automobil je bio opremljen i sa opera bočnim prozorima. Da bi zadovoljio nove sigurnosne strandarde Lincoln je značajno povećao linije (težina je sada iznosila 2.4 tone), ali cela formula dugačke haube i kratkog gepeka je ostala identična. Takođe zbog sigurnosnih standarda branici se menjali nekoliko puta tokom ove generacije. Ispod haube se i dalje nalazio 460cid/7.5L V8 motor, ali zbog novih standarda o izduvnim gasovima koji su ubijali performance snaga je sada iznosila samo 212 ks. Snaga se i dalje prenosila na zadnje točkove preko tri brzine automatskog menjača. Početna cena od $8,640 nije bila visoka kada se pogleda šta je Mark IV pružao, a do 1973 godine prodaja je skočila na 69,437 primeraka, što je bilo ubedljivo najviše u klasi. Tokom 1976 godine Lincoln je kontaktirao poznate dizajnere garderove i sarađivao sa njima u razvoju različitih opcija na Mark IV. Samo tokom 1976 godine su predstavljenje četiri različite verzije kao što su Bill Blass Edition, Cartier Edition, Givenchy Edition i Pucci Edition. Svi modeli su dolazili u specifičnim brojama izvana i unutra po izboru dizajnera kao i sa specifičnom opremom koju su dizajneri izabrali. Iako je cena skočila na preko $11,000 do 1976 godine, Mark IV i dalje nije pokazivao znake slabosti i prodaja je i dalje prelazila 56,000 primeraka.
1977-1979 Lincoln Continental Mark V
Uvidevši trend da kupce privlače veće dimenzije Lincoln je 1977 godine predstavio još veći Mark, sada poznat kao Mark V. U pitanju je bio najveći Mark ikada napravljen, a nosio je nadimak luksuzna jahta na točkovima. Po prvi put od 1968 godine Mark nije delio platformu sa Ford Thunderbirdom koji je značajno izgubio na linijama 1977 godine. Mark V je bio veći u svakom pogledu od prethodnika, sada dugačak preko šest metara, ali je zadržao većinu linija sa Mark IV. Ispod haube je i dalje bio 460cid/7.5L motor sa 212 ks, ali je on zamenut sa novim 400cid/6.6L sa 169 ks već 1978 godine. Razlog za ovaj potez leži u tome da je Ford morao da krene sa proizvodnjom ekonomičnijih vozila zbog novih CAFE standarda. To ne znači da je Mark V bio ekonomičan i tokom jednog testa za Nemački magazin Auto, Motor und Sport je trošio preko 33 litara na 100 km tokom regularne vožnje i čak 78.4 litara na 100 km pod punim gasom. Međutim, i pored ogromnih dimenzija Mark V se solidno ponašao na putu i nedostatak snage se nije primećivao zahvaljujući visokom obrtnog momentu. Kao proslava 75 godina postojanja Ford je 1978 godine ponudio specijalne verzije svih svojih modela, a među njima je bio i Mark V. Ova verzija se zvala Diamond Jubilee Edition (identičnu verziju je dobio i Ford Thunderbird) i pružala sve moguće opcije dostupne od strane Lincolna. Sa cenom od čak $23,000 čak i brošura je predstavila ovaj Lincoln kao najskuplji Američki serijski automobil ikada napravljen. Broj napravljenih primeraka je nepoznat, ali svi preživeli modeli su danas jako vredni i cenjeni. Kao kraj jedne velike generacije Lincoln je 1979 godine ponudio Collectors Series model koji je bio sličan kao Diamond Jubilee i koštao $22,000. Do 1979 godine Ford se nalazio jako blizu da prekrši CAFE standarde o potrošnji (za koje su sledele velike kazne) i jedini način da zadovolji standarde je predstavljanje manjih modela.
1980-1983 Lincoln Continental Mark VI
Za 1980 godinu Mark je pomeren na novu Panther platformu sa kojom su dimenzije značajno smanjene. Ova platforma je predstavljena godinu dana ranije za sve full-size Fordove, a pored Mark VI na njoj su takođe bili pravljeni Ford LTD i Crown Victoria, Mercury Marquis i Grand Marquis i Lincoln Continental i Town Car. Mark VI je bio za oko pola metra kraći od Mark V, ali je takođe bio i za 225 kg lakši. I pored toga što je bio značajno manji, Mark VI je zadržao sve dizajnerske linije sa Mark V, a pored već poznatog coupe sa dvoje vrata kupac je sada mogao da dobije i sedan sa četvoro vrata. Lincoln je takođe unapredio Mark VI sa najnovijom tehnologijom dostupnom na tržištu koja se u početku ponašala problematičnom i dosta oštetila imidz automobila. Standardan motor je sada bio 302cid/5.0L sa 110 ks dok je opcija bio 351cid/5.7L sa 150 ks dok se snaga i dalje prenosila na zadnje točkove preko novog četiri brzine automatskog menjača. Kada je Lincoln predstavio novu liniju za 1980 godinu, publika je jako dobro primila ove modele. Iako su dimenzije bile manje prostor enterijera nije bio oštećen i automobili su postali veliki hit jer su pružali više mesta od Cadillaca, bili su lakši (Mark VI je izgubio 363 kg težine u poređenju sa Mark V) i eknomičniji. Uz to, verovatno najznačajniji razlog leži u tome da Lincolni nisu izgledali kao daleko jeftiniji Ford ili Mercury kao što je bio slučaj kod Cadillaca (koji je delio većinu dizajnerskih linija sa Chevrolet, Pontiac, Buick i Oldsmobile). Mark VI je delio dizajnerske linije sa novim Lincoln Town Car, a najlakši način da se primeti razlika su skriveni farovi u Mark VI. Prateći formulu specijalnih verzija iz 1970ih, Signature verzija se opet našla u ponudi 1980 godine, a dizajnerske verzije su usledile nešto kasnije. Posle četiri veoma uspešne godine Lincoln je spremao novi aerodinamičniji model koji je trebao da zameni kockast dizajn.
1984-1992 Lincoln Continental Mark VII
Mark VII je ostao najduže u proizvodnji od svih Mark automobila, a tokom 1980ih godina je definisao personal luxury automobile. Mark VII je sada bio prebačen na manju Fox platformu koja je pokretla sve manje Fordove tokom 1980ih godina, kao što su Ford Fairmont, Mustang, Thunderbird, Granada i LTD, Mercury Zephyr, Capri i Cougar i Lincoln Continental. Novi aerodinamičniji dizajn je zamenio zastareli kockast dizajn (prepoznatljive linije, kao što je prostor za rezervnu gumu u gepeku, su i dalje bile vidljive), a Lincoln se potrudio da ponudi najmoderniju opremu da poveća udobnost i performance. Posebnu pažnju je privlačila vazdušna suspenzija koja je funkcionisala solidno na Mark VII, ali neiskustvo mnogih vozača du dovodili do skupocenih popravki koje bi prelazile $3,000. Danas, 25 godina kasnije, se može zaključiti da je navedena suspenzija bila toliko moderna za svoj period i da je samo neiskustvo vozača pogoršalo reputaciju ovog automobila. Tokom devet godina proizvodnje većina modela su dolazili sa 5.0L V8 motorima, čija snaga u početku je iznosila 140 ks da bi do 1988 godine stigla do maksimalnih 225 ks. Jako retka opcija je bio 2.4L I6 dizel motor iz BMW koji je razvijao 115 ks. Ova opcija je bila ponuđena samo 1984 i 1985 godine i veruje se da je jedan od modela završio i sa pet brzina manualnim menjačem. Međutim, dizel u Mark VIII nikad nije bio popularan i veruje se da je u dve godine napravljeno manje od 500 primeraka. Isto kao i u prošlosti Lincoln je sarađivao sa poznatim modnim kućama i ponudio specijalne verzije Mark VII. Posebnu pažnju izaziva Versace verzija, ponudeđena 1984 i 1985 godine dok je Bill Blass opcija bila u ponudi tokom svih devet godina. Iako je prodaja bila jaka tokom cele generacije, naglo je usporila 1989 godine kada je Ford predstavio novi Thunderbird i Lincoln je odlučio da je vreme za promene.
1993-1998 Lincoln Continental Mark VIII
Mark VIII je bio potpuno novi model u svakom pogledu i sada bio pravljen na novoj MN12 platformi zajedno sa Ford Thunderbird i Mercury Cougar. I pored većih dimenzija u poređenju sa Mark VII, Mark VIII je bio nešto lakši i nudio daleko više prostora enteriera. Kao i u prošlosti, lista standardne i opcione luksuzne opreme je bila dugačka i danas je teško naći dva identična Mark VIII. Velika pažnja je posvećena i novom 4.6L Modular V8 motoru koji je razvija 280 ks, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko četiri brzine automatskog menjača. Za 1997 godinu snaga je povećana na 270 ks, a sa ubrzanjem do 100 km/h za 7.6 sekundi Mark VIII je takođe bio najbrži Mark automobil ikada napravljen. Minimalne dizajnerske promene su usledile 1997 godine, ali ni to nije uspelo da spasi ovaj automobil. Klasa personal luxury automobila je polako počela da izumire početkom 1990ih godina i sličnom sudbinom je prošao nekadašnji veliki rival Cadillac Eldorado. Godinu dana posle poslednjeg Mark automobila Lincoln je publici predstavio model LS koji je bio urađen sa sličnom formulom, ali je imao četvoro vrata i postao veliki uspeh.
2004 Lincoln MK9 koncept
Od 1998 godine nekoliko različitih prototipova i koncepta su predstavljeni sa idejom da se Mark ime ponovo nađe u Lincolnovoj seriji automobila, ali jedini od njih koji je nosio Mark oznaku je bio 2004 MK9 koncept. Ovaj prototip je dolazio u verziji samo sa dvoje sedišta i trebao je da predstavlja luksuzni verziju 2002-2005 Ford Thunderbirda. Međutim, kako Thunderbird nikada nije opravdao očekivanja tako je i MK9 ostao samo koncept.
