Dan kada je umro američki auto-moto sport – Smrt Dejla Ernhardta
Amerikanci smatraju da NASCAR šampionat nije auto-moto sport već način života, a teško da je postojao veći idol od Dejla Ernhardta. U vreme kada se on pojavio u ovom šampionatu krajem sedamdesetih godina prošlog veka, NASCAR je još uvek bio “radnički” sport gde je većina vozača dolazila iz siromašnih porodica, bili slabo edukovani i često su morali da rade poslove sa strane, kako bi sastavili kraj s krajem. Ernhardt je bio jedan od njih i mnogi ljubitelji NASCAR-a su videli sebe u njemu.
Iako je njegov otac Ralf takođe bio poznati vozač, Dejl nikada nije bio blizak sa njim, mada treba spomenuti da mu je prezime Ernhardt verovatno otvorilo mnogo vrata. Nakon početnih avantura u amaterskim timovima, Ernhardt konačno dobija posao u solidnom timu Osterlund Racing i pobeđuje već u šestoj trci.
Već u svojoj drugoj sezoni je osvojio titulu, a na kraju karijere, pored njegovog imena će stajati brojka od sedam titula i 76 pobeda. Na taj način, on deli rekord po broju titula sa još dva vozača Ričardom Petijem i Džimijem Džonsonom dok po broju pobeda zauzima osmo mesto u NASCAR istoriji. Iako je na kratko vozio i Oldsmobile, Pontiac i Ford, Ernhardt je ostao poznat kao dugogodišnji vozač crnog Chevroleta sa brojem tri za tim Richard Childress Racing (naslovna fotografija).
U NASCAR šampionatu Daytona 500 je uvek bila najveća trka. Već duži niz godina ona služi za otvaranje sezone, a Ernhardt je jurio tokom cele karijere. Kao na filmu, uvek bi se nešto iskomplikovalo u poslednjim krugovima u momentu dok je vodio, kao što su probušena guma ili kasni sudari, a posle 19 neuspelih pokušaja konačno uspeva da pobedi 1998. godine. Ironično, trka koju je jurio toliko godina će ga na kraju koštati života.
Iako je imao 49 godina kada je 2001. sezona počela, Ernhardt se smatrao jednim od favorita za šampionsku titulu. Sezonu pre toga je pobedio na dve trke i završio kao drugoplasirani u generalnom plasmanu. Naravno, sezonu je otvorila Daytona 500, gde je vozač Chevroleta proveo većinu trke u samom vrhu.
U poslednjem od 200 krugova je došlo do kontakta između Ernhardta i Stirlinga Marlina, čiji je Dodge u krivini udario u crni Chevrolet pri brzini od oko 260 km/h. Ernhardt je udario u zid pri uglu od 55 stepeni, a zatim se u njega “zakucao” Pontiac kojim je upravljao Ken Šrejder. Dok se sudar još dešavao prvi kroz cilj je prošao Majkl Voltrip koji je zapravo vozio za Ernhardtov lični tim Dale Earnhardt Inc, a iza njega se našao Ernhardtov sin Dejl Mlađi. Spasilačka ekipa je stigla u roku od nekoliko minuta i vozač Chevroleta je helikopterom prebačen u lokalnu bolnicu, a dva sata kasnije vest o njegovoj smrti je stigla u javnost.
Mnogi su se pitali šta je tačno desilo, pošto su takvi slučajevi na NASCAR trkama izuzetno česti. Ne samo što su povrede retke već u većini slučajeva vozači su u stanju da bez ikakve pomoći izađu iz svojih automobila i da budu spremni za narednu trku. Ipak, niko nije mogao da ne primeti da je smrt Ernhardta bila četvrta u osam meseci pod takvim okolnostima, a prethodno su stradali Adam Peti, Keni Irvin i Toni Roper.
U svim preostalim slučajevima vozači bi poginuli kada su njihovi automobili udarili direktno u zid, a kao rezultat, glava vozača je došla u kontakt s zidom, volanom pa i drugim automobilima. Naređena je velika istraga pošto je Ernhardt ipak bio velika zvezda, a pozvani su najveći eksperti u industriji. Istraga će pokazati da je mnogo faktora igralo ulogu.
Pored već opisanih razloga kao što je ugao sudara pri velikoj brzini, potrebno je spomenuti da je Ernhardt voleo da nosi stariju generaciju kaciga koja je prekrivala samo deo glave. On je smatrao da je takva kaciga komfortnija, a NASCAR je još uvek dozvoljavao vozačima da izaberu svoj stil. Na sve to, i bezbednosni pojas je pukao u momentu nesreće, a i ovde je sam Ernhardt igrao veliku ulogu, pošto ga nije dovoljno zategao jer se na taj način osećao udobnije.
U momentu udarca u zid, bezbednosni pojas je pukao, a Ernhardt glavom (koja nije bila celokupno zastićena kacigom) udario u volan, čime je verovatno ostao mrtav na licu mesta. Firma Simpson Performance Products, koja se inače bavi proizvodnjom bezbednosnih pojaseva, do današnjeg dana tvrdi da njen proizvod nije zakazao već da je pogrešno ugrađen iz strane Ernhardtovog tima.
Bilo kako bilo, smrt tako velikog vozača je primorala NASCAR da izvrši veće izmene, s kojima su, ruku na srce, su veoma kasnili. Naime, celokupna tehnologija tipičnog automobila je još uvek bila zasnovana na Fordu iz 1965. godine koji je razvio tim Holman Moody. Iako se stil automobila menjao narednih decenija i određene bezbednosne mere su poboljšane, generalna ideja je ostala ista.
Šest godina nakon smrti Ernhardta, NASCAR je predstavio novu generaciju automobila nazvanu “Car of Tomorrow” (Automobil sutrašnjice). Takav potez je doneo dosta kritika od strane vozača i javnosti. Naime, vozači su se žalili da nemaju kontrolu nad vozilom kao i prošlosti, a posebno kritičan je bio Kajl Buš, koji je inače pobedio na prvoj trci sa Car of Tomorrow. Automobil se nije dopao ni publici, koja je tvrdila da je školjka identična i da više nema načina da se razlikuju Ford, Chevrolet, Dodge i Toyota.
Ali “Automobil sutrašnjice” je uspeo u svojoj nameri, a to je da pruži bezbednost. U poslednjih 13 godina su viđeni mnogi veliki sudari bez smrtnih ishoda, pa i bez većih povreda. Ernhardt je brzo ušao u kuću slavnih auto-moto sporta, a bio je i u klasi prvih pet vozača NASCAR-ove kuće slavnih.
Njegov sin Dejl Mlađi će nastaviti da se takmiči sve do kraja sezone 2017. sa dosta uspeha, dok će drugi sin Keri na kratko da se oproba pre nego što je odlučio da je posao inženjera ipak bolji za njega. Ernhardtova unučad Bobi i Džefri su još uvek aktivni vozači.
When I die, I want to be buried faced down so that anyone who doesn't like me can kiss my ass.
(pored Toni Stjuarta i Maria Andretija)
Vozi i Bowman za Chevrolet pa ga takodje hvalim. 
